Rados Novakovic

Радош Новаковић (13. јул 1915, Прокупље, Kраљевина Србија — 11. јануар 1979, Београд, Југославија) био је српски редитељ и сценариста. Дипломирао је 1938. године на Правном факултету у Београду, а 1941. год. апсолвирао на Одсеку за позориште при Музичкој академији у Београду. Kао врстан интелектуалац и полиглота превео је многе драме, писац је многих есеја из области теорије филма као и јединствене књиге „Историја филма”, јер је то била прва књига те врсте писане на српском језику. Од 1961. год. се бавио педагошким радом као професор филмске режије на Академији за позориште, фим, радио и телевизију у Београду (садашњем Факултету драмских уметности) на којој је бо је декан и ректор. Иако левичар по опредељењу, и учесник и првоборац у Другом светском рату, као уметник космополита био је несхваћен у комунистичком друштву и често у сукобу са владајућом врхушком. То је резултовало покушајем брисања његовог рада (као што су филмови „Софка” и „Песма с Kумбаре”) и личности. И између осталог покушај брисања чињенице да је он оснивач „Атељеа 212” у згради „Борбе” 12. новембра 1956. године. Радош Новаковић је унук Стојана Новаковића.